Захтев омбудсмана да се из употребе повуче уџбеник српског језика у коме се прецизира да су на лингвистичком плану хрватски, босански/бошњачки и црногорски искључиво варијанте вуковског српског језика директно је увођење политиканства у расправу о језичким темама, наглашава за „Политику” др Милош Ковачевић, редовни професор на Катедри за српски језик и општу лингвистику на Филолошком факултету у Београду и члан Одбора за стандардизацију српског језика.
– Невероватно је шта заштитник грађана себи даје за право. Он је на овај начин укинуо и назив „српско држављанство” у српским пасошима. Он једноставно из лингвистике готово ништа не зна, него по својој бирократској памети мисли да може бити изнад србистике као науке о српском језику. Заштитник не разуме на чему почива и који су критеријуми језичког идентитета. Он не разуме да постоје лингвистички и политички језици. Да су политички језици они који су то само по имену. Одбор за стандардизацију је навео све критеријуме који недвосмислено показују да су „језици” који се називају хрватски, босански и црногорски подударни са српским језиком. Његова логика очито не може да досегне до закључка да назив језика не чини језик посебним језиком. Ако сви најзначајнији хрватски, бошњачки и црногорски лингвисти тврде да је у питању један језик чије се варијанте различито називају, онда је једино спорно питање кога језика су те варијанте варијанте. А ни ту нема никаквог спора: сви ти „језици” проистекли су из Вуковог и вуковског српског језика. Али како заштитнику грађана објаснити шта је то лингвистика, шта су њене законитости, шта су то критеријуми језичког идентитета, шта су то варијанте једног језика?! Тешко је ономе који ништа из лингвистике као науке не зна објаснити критеријума на којима лингвистика почива. А још му је теже доказати до то не зна, будући да је општепознато да је ономе ко ништа о нечему не зна најтеже објаснити у чему је његово незнање – жустро реагује Ковачевић.
Заштитник грађана Зоран Пашалић на Савиндан је саопштио да тражи од Министарства просвете, науке и технолошког развоја да до почетка наредне школске године повуче из употребе уџбеник српског језика за осми разред основне школе „у коме се негира постојање хрватског, босанског и црногорског језике, у циљу поштовања језика националних мањина који су признати у Републици Србији”. У том уџбенику се заправо наводи да су јужнословенски језици: српски, словеначки, македонски и бугарски, уз појашњење да су „данас по имену национални језици хрватски, црногорски и бошњачки језик, који су на лингвистичком плану искључиво варијанте вуковског српског језика” и да „Хрвати језик зову хрватским, Бошњаци босанским, а Црногорци црногорским”.
Омбудсман је почетком октобра 2021. године по притужби Националног савета хрватске националне мањине због дискриминације и негирања хрватског језика покренуо поступак контроле правилности и законитости рада Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије (ЗУОВ), куће у коју уџбеници стижу на проверу и одобрење за коришћење у настави.
На захтев ЗУОВ-а у вези са питањем дефинисања јужнословенских језика у уџбеницима за српски језик и књижевност, Одбор за стандардизацију српског језика детаљно је објаснио (на четири ситно куцане стране) научно утемељен став да „јужнословенску групу језика чине бугарски, македонски, словеначки и српски, а уз српски језик у напомени треба ставити да Хрвати, Бошњаци и неки Црногорци овај језик називају хрватски, босански/бошњачки и црногорски, а да је у питању исти лингвистички језик с различитим политичким именима”.
Заштитник грађана сматра да је ЗУОВ „приликом оцене рукописа уџбеника морао да узме у обзир да начин на који је Одбор за стандардизацију српског језика дефинисао поделу јужнословенских језика може за последицу имати повреду права припадника националних мањина и довођење признатих језика националних мањина у неравноправан положај”. У мишљењу које је упутио надлежнима омбудсман наводи да су „одобрењем уџбеника у којем је у дефиницији поделе јужнословенских језика наведено да се Хрвати, Бошњаци и Црногорци користе српским језиком, али га називају хрватским, босанским и црногорским, повређена права припадника националних мањина јер се негира постојање ових језика, од којих се хрватски и босански користе у званичној службеној употреби језика и писма у Републици Србији”. Заштитник грађана препоручио да се „спорни” уџбеник повуче из употребе до почетка следеће школске године.
Овакав поступак омбудсмана, како за наш лист истиче уважени лингвиста Милош Ковачевић, није показатељ само његовог незнања лингвистике и њених критеријума, него представља директно увођење политиканства у расправу о језичким темама.
– Заиста бих замолио заштитника грађана да се не упетљава у оно што не зна. А ако баш хоће да нешто из лингвистике као науке сазна, може се обратити било којој катедри српског језика и књижевности, која ће му понудити одговор на његова питања, а уз одговор и најосновнију литературу, без чијег познавања није коректно ни прозборити о србистици, а камоли се политички надређивати њеним строгим научним критеријумима. Лингвистика као наука не почива ни на политичким, а камоли на политикантским критеријумима, како то заштитник грађана мисли. Он је, заиста, умислио да политикантским критеријумима може негирати научне лингвистичке критеријуме. Добро би било да прво прочита опширан одговор који је Одбор за стандардизацију српског језика упутио Министарству просвете, науке и технолошког развоја, као и Заводу за унапређивање образовања и васпитања, па да види на којим критеријума почива одлука Одбора за стандардизацију да наведени „језици” нису посебни језици, него да је у питању један језик, српски, који Хрвати зову хрватски, Бошњаци – босански, а Црногорци – црногорски. Иначе ће заштитник грађана Републике Србије остати попут Стаљина – јер је само Стаљин политички укидао и дописивао језике – по томе што негира постојање лингвистике као науке и својим политикантским критеријумима од једног језика прави четири – изричит је професор Ковачевић.
Срето Танасић: Ђоном на науку
Одбор за стандардизацију српског језика придржава се општеприхваћене научне истине, а став заштитника грађана иде ђоном на науку, сматра проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика. Пита се како омбудсман може научну истину осудити само зато што то по нечијем мишљењу „може за последицу имати повреду права припадника националних мањина и довођење признатих језика националних мањина у неравноправан положај” и за „Политику” указује да чврсто верује да научне истине не могу вређати ничија национална права. А научна истина коју одбор наглашава јесте да се према свим научним лингвистичким критеријумима један исти језик само из политичких разлога различито назива: код Срба српски, код Хрвата хрватски, код Бошњака босански, а код неких Црногораца црногорски.
– Нема те научне истине за коју заштитник грађана не може претпоставити да неко може рећи да су му повређена национална права. Хрватски језик се у образложењу Одбора за стандардизацију експлицитно наводи као име једне од варијаната лингвистички истог „заједничког” језика, уз напомену да се у Србији у уџбеницима хрватске мањине и изучава под именом хрватски језик. Заштитник грађана својим актом хоће да промени научну истину коју не заступају само српски научници. Нико у свету не тврди да се ради о четири лингвистички посебна језика. Нико то није оспорио, можда ће наш заштитник грађана бити први – указује проф Танасић.
Note: This article have been indexed to our site. We do not claim legitimacy, ownership or copyright of any of the content above. To see the article at original source Click Here