IVAN.
Nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Takvi su veliki ljudi. Orginalan, duhovit, talentovan, komunikativan, nasmejan…
Dao je sebi, naizgled, nemoguć zadatak. Da narod nauči da voli klasiku. Svako drugi bi odustao. On nije. Bio je uporan. Nije birao način. Od klasike za bebe do nastupa Filharmonije na javnim mestima. I uspeo je.
Кada smo prošle godine izašli iz vanrednog stanja, zbog epidemije, prvog dana došao je kod mene da me obavesti da će sa Filharmonijom da svira u parkovima i na drugim javnim mestima. Želeo je da ljudi zaborave restrikcije i da ponovo žive život punim plućima. Divno je bilo gledati kako diriguje u parkovima i na skverovima dok njegovu muziku slušaju majke sa decom, penzioneri koji su pošli u šetnju i domaćice koje se vraćaju sa pijace. Verovao je da muzika pripada svima.
Ljudi poput njega kada god da odu odlaze prerano. A Tasa je otišao mnogo, mnogo, mnogo rano. Samo on zna bez koliko nas je divnih koncerata ostavio. Кao što je bio onaj pre nekoliko godina na Ušću kada je preko pedeset hiljada ljudi na otvorenom slušalo klasiku. Sličan koncert, jednom otkazivan, spremao je za sledeće leto. Pre samo nekoliko dana pričali smo o koncertu Beogradske filharmonije sa numerama iz Diznijevih filmova na Ušću.
Tasin san je bila zgrada Filharmonije na Ušću. Nije bilo vrata na koja nije pokucao kako bi ga ostvario. Naša obaveza je da njegov san postane java i da Beograd dobije Filharmoniju onako kako ju je on zamislio.
Ne plačem, a srce mi se cepa. Tasa nam ne bi dao da plačemo. Duhovito bi nam objasnio zašto je otišao. Sve se nadam da je smislio i ovaj odlazak sa namerom da održi koncert na nebu. I da nas tamo jednog dana sačeka sa muzikom.
Počivaj u miru prijatelju.
Note: This article have been indexed to our site. We do not claim ownership or copyright of any of the content above. To see the article at original source Click Here